Позив на покајање ретко је глас укора, него је пре молба пуна љубави да направимо заокрет и да се „окренемо“ Богу. То је позив брижног Оца и Његовог Јединорођеног Сина да будемо више него што јесмо, да стремимо узвишенијем начину живота, да се променимо и осећамо срећу због држања заповести. Пошто смо Христови ученици, радујемо се благослову покајања и радости јер нам је опроштено. Они постају део нас, обликујући начин на који размишљамо и осећамо... Покајање је за већину тихо и скровито свакодневно тражење Господње помоћи да би извршили потребне промене. За већину људи, покајање је више путовање него прошли догађај.
Ниjе лако. Промена је тешка. Захтева трчање уз ветар, пливање узводно. Исус је рекао: „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.” Покајање је одвраћање од понашања као што су непоштење, охолост, љутња и нечисте мисли и окретање према другим особинама као што су љубазност, несебичност, стрпљење и духовност. То је „поновно окретање” Богу... Покајање не мења само нас, него благосиља и наше породице и оне које волимо. Са нашим искреним покајањем, у Господње време, испружена Спаситељева рука неће обгрлити само нас него ће се протећи на животе наше деце и потомства. Покајање увек значи да нас очекује већа срећа.
„Покајте се... да вас могу исцелити”, Генерална конференција, октобар 2009.
